Da mi je neko rekao da cu i ove godine novogodisnju poruku da pisem istoj osobi kao i prosle, rekla bih mu da ne udara glavom o zid jer ja nisam takva i ne umem da volim na duze staze. Pogotovo ne umem da budem druga opcija i neko ko voli a nije voljen. Bar sam tako mislila.
Da mi je neko eto rekao, danas ces Teodora da budes slepa na sve sto vam se izdesavalo od kad znate jedno za drugo i pisaces mu puno. O ljubavi. Neces o izdaji i bolu.Ne mora da zna koliko te je bolelo. Pisaces mu o tome kako se nista nije promenilo i kako ti srce jednako snazno kuca za njega kao i prosle godine u ovo vreme. Izmedju ostalog ces mu i reci da sada imas novog decka i nekog ko te ceni, da se cesto smejes…i da si i njemu u sobi videla na zidu nacrtan yinyang. Da si pitala sadasnjeg decka kakvo znacenje ima slika na zidu a on ti je odgovorio da je dobila smisao tek kada je tebe upoznao. Da mi je neko rekao da cu toliko plakati i smejati se u isto vreme, rekla bih mu eto, nosi se u picku materinu, zasto mi zelis zlo?
A zapravo sam ga samoj sebi pozelela.
Jer si ti moje zlo.Nadam se da si cuo Senidinu pesmu, ali reci su iste one koje sam izgovorila tebi kada sam te ostavljala
“Necu bez tebe, avete”
Postoji mnogo uspomena i razloga zbog kojih stvarno ne zelim bez tebe ni ove ni eto sledece godine.
Juce je ponovo otvorena izlozba u kulturnom centru.
Videla sam slike. Nisam otisla.
Zelela sam da me drzis za ruku ispred one nase slike.
Zato i necu otici. Prestala sam ici na njih jos 6og februara. Nisu mi imale svrhe bez tebe.
I znam da pojam ljubav mene u tvom svetu nikada nije obuhvatao.
Nisam zelela da znas, ali patila sam.
Necu to da ti naplatim, jer sta je ljubav bez boli i patnje?
U svakom slucaju, necu da duzim, sreco.
Ostani eto u ovoj 2019, sve ono dobro po cemu sam te znala. Drago mi je sto si ostavio to drustvo. Ne vracaj im se. Drago mi je sto vise ne duvas travu, osmeh ti je veci i delujes mnogo srecnije. Divno mirises, takodje. Secam se rodjendana od pre dve nedelje, dva dana sam mirisila na tebe nakon one noci. Upila sam te potpuno i mislim da bih te po mirisu prepoznala bilo gde da odem. Molim te, upisi fakultet. Ne mogu da gledam kako tracis sve ono sto si, a nesto si mnogo vece od univerzuma i tek treba da spremis ovaj svet na kolicinu zrelosti i ljubavi koju imas da doneses. Nemoj to da izgubis molim te, jos uvek te vidim u uglu sa mislima o Aristotelu i filozofiji. Znam da smatras da su filozofi lazovi, ali bar jedan od njih ne bi bio. Ti.
Zelim da mi jednom sledece godine odrzis jedan cas iz logike. Oduvek sam zamisljala da mi pricas o necemu u cemu si najbolji. Mogu da zamislim kakav bi bio kao predavac.
Zelim ti da nadjes mir, eto. Zelim ti bezgranicnu ljubav, sreco, zlatni moj decace, jinu mog janga. Zelim ti da volis nekog onoliko koliko sam ja onda volela tebe. Sada ne zelim da pricam o tome. A i da pricam, da li bi me slusao?
Ljubav je zabranjena za mene.
I zelim ti da se puno smejes. Eto, ove godine si postao punoletan, sto za tebe nista nije znacilo, ali za mene znaci tvoj odlazak iz ovog grada za par meseci.
Pamti me. Ja sam neko ko je kao povetarac ali s vremena na vreme cu ti sleteti na rame kao ptica i kad se ne nadas bicu onaj pas kog mazis svakog jutra kada izadjes iz zgrade, a kada se nadjes u nevolji bicu duga devetka u tvom rukavu.
Bicu tu, zlato.
Pozovi ako ti nekad zafalim.
I otvori mi vrata sutra. Cekacu ispred zgrade. Sutra nam je poslednja noc koju cemo provesti zajedno. Bar nekad nauci da zaustavis pescani sat. I tako ja nestajem u zoru.
Srecno ti bilo, ljubavi.
ultravioletna
Ja imam jedno pitanje za Boga, ne mora da mi odgovori, nije duzan, ali bih volela da znam.
Zar nije greh, Boze, kaznjavati me toliko da mi ne dajes ljubav jedinog coveka kog volim i kog sam volela od kad sam shvatila sta znaci pojam ljubav.
Boze, nadam se da si negde, tamo u raju odakle i potices, nacuo za “Ne mozes da ne volis nekog koga si gledao kako spava.” Priznajem. Ranije sam te lagala i govorila da ne mogu da volim, da nisam predodredjena za to, a najvise sam mrzela ovaj mit. Volim jer sam gledala kako spava. Gluposti..
No, samo bih ti zbog ovoga, Boze, presudila i rekla da me zauvek ostavis na miru, ili nekom dobrom coveku u amanet, kog necu voleti ili ces mi konacno dozvoliti da osetim ljubav svog zlatnog decaka. Izgledam li ti srecno kad me pogledas odozgo zbog prethodne noci koju si mi priredio, dok si svaki njegov dodir menjao u žaoke, a svaki poljubac koji bih mu dala, bio bi hladan kao led.
Da li sam ti se stvarno cinila srecna u zagrljaju muskarca za kog sam spremna da pucam i primim metak, posmatrajuci ga celu noc kako uci da dise za neku drugu.
Znam, verovatno si mi govorio, dok si me gledao nocas, “Glupaco, trebalo je da shvatis jos prvi put kad je pogledao u daljinu zamisljeno, trebalo je da znas i da osetis da si samo druga opcija i zamena za sve sto on ne moze da ima.”
Trebalo je.
Ali sam izabrala da ga volim.
Kao i svaki bogovetni put kada bih se nasla u njegovom prisustvu.
I eto stvarno imam to pitanje za tebe, vrhovni vladaru nasim svetovima koje uporno razdvajas, ne shvatajuci kakvu imperiju mozes da stvoris samo ako bi nam dozvolio na tren da se volimo onoliko koliko je trebalo da se volimo jos onda kad smo stvarno bili klinci.
Zar nije greh?
Nocas sam ga prvi put gledala dok spava.Osluskivala sam mu puls svaki put kada bih mu bila na grudima i svaki put kad bih ga pomazila po licu, jedan deo njegovog srca bi me obavestio da iz momenta u momenat kuca malo jače nego sekund ranije. Nisam znala zasto, jer nam Bog nije dozvolio da mi budemo mi. Prvi put sam spavala u zagrljaju muskarca, i to ne bilo kakvog. Vec onog kog volim. I pozelela sam da traje vecno. Prvi put sam dozvolila muskarcu da mi se tako priblizi, da me dodirne onako kako moj otac nikad nije, jer me je napustio, da me cuva i da mi podari sve sto sam izgubila kada je i otac nestao.
I da budem iskrena, oče, nocas sam prvi put bila obgrljena obema rukama i nisam se pitala da li je to greska.
Samo sam resila da volim.
Zar je tako tesko dozvoliti mi da makar na tren osetim ljubav kako mi tece kroz krvotok?
Zar je tako tesko dozvoliti mu da me voli?
ultravioletna
Izvini, molim te, plavetnilo mog neba
ali ja ne umem vise cekati
ni nadati, ni lomiti se
izvini, molim te, ljubavi
no, moji snegovi veju i kad je suncano
i nijedan nece cekati tvoje ime na ekranu
a ako i pozelim biti srecna,
tamo gde znam da ne osvanjavas
hoces li mi dopustiti to?
izvini, molim te
no ne trazim ti da od mene zauvek pobegnes
trazim ti dozvolu
da budem srecna
srecna i van tvog zagrljaja
koji tebi ne znaci nista
ili bar tako govore moje suze na licu
ne dozvoli mi da ostanem nedovrsena
kao sto je bilo ono sto smo imali i mi
pa se sada niti volimo
niti znamo zbog cega se dajemo jedno drugom
samo znamo da to ljubav nije
a ako nije ljubav
a ljubav je jedini sadrzaj na svetu koji moze upotpuniti nase praznoglave zivote
hoces li me pustiti?
Jer na kraju
svako od nas pravi svoju bajku
samo onda kada moramo,
kada moramo da je pravimo odvojeno..
moja ljubavi
ultravioletna
“ Da li da prestanem da se bavim pisanjem?” dosta dugo me je mucilo to pitanje, da budem iskrena, od kada je on otisao, svaka moja recenica bila je ravna. Nije imala zvucnosti, nije bila satkana ljubavlju i nije zaista reagovala na “ljubav”.
Pa, da li da prestanem? shvatila sam, na kraju, da nije postojala osoba kojoj sam to pitanje mogla da postavim. Da nikome nisam verovala dovoljno da postavim pitanje koje je meni bilo od zivotnog znacaja. Shvatila sam da sam sama. Pogledala sam kroz prozor a napolju je padao sneg.
Gospode, koji li je datum uopste? Izgubila sam pojam o vremenu.
Nije moguce. Na kalendaru je bas danasnji datum zaokruzen. Bas ovaj, bas trenutak u kom se nalazimo, vi, moji sagovornici i ja.
To je upravo ono sto sneg zeli da mi poruci, sto ovo godisnje doba zeli da mi kaze. On je jedina osoba koju mogu da pitam, da li da jebeno pisem ili da se jos jebenije udaljim i radim nesto u cemu sam dobra. Ako ista od toga postoji.
Par sekundi kasnije, vise ne cujem govornu postu kao ranije. Cujem njegov glas. “Dee si, luda?”
“ Za pola sata, 22.januar,2018, ako se secas datuma, setices se i mesta, cekam te.”
Ponekad se i samoj sebi divim kako umem da budem prosta, da ne komplikujem stvari, ali nisam mislila o tome sta ce biti kada dodjem tamo.
No, sto bi nas narod rekao, skupila sam muda i otisla.
Prosle godine u ovo vreme, ovog dana, bio je naslonjen bas tamo, e bas tamo gde vam pokazujem prstom, pored igralista, iza onog koša, i cekao je da dodjem. Prosle godine je drzao cigaru u ruci i bio je osisan na dvojku.
Ove godine, batalio se tog poroka, a osisan je na keca. Ali.. opet me ceka.
“ Vidim, nova godina nova ja,” smeje se dok govori, “ ovog puta ne kasnis”
“Ovog puta je vazno da mi ne pobegnes,” odgovaram.
“ Ne brini, necu te daviti, dosla sam ovde da ti postavim jedno prosto pitanje. Shvatila sam da u zivotu nikome nisam verovala kao tebi i ako moram da se suocim sa istinom, onda ces ti biti taj koji ce mi je reci.”
“Uvek sam bio tu za tebe, drago mi je sto si shvatila da ti virtuelno nista ne mogu reci, da ti jedino uzivo mogu docarati sta mislim o tebi.. Izvoli”
seda na zid na kom sam ga prvi put dotakla i tako lagano mi dozvoljava da govorim, kao da se na ovom mestu nije rodilo sve sto smo bili i kao da ovde nije ostalo ono najgore od nas. Ostali smo mi. Ovde. Zarobljeni.
“Ognjene, da li ja treba da prestanem sa pisanjem? Da li treba da zaboravim svoje beleske i reci koje sam pisala?”
Dugo je cutao. Navikla sam na tisinu. Nikada sa njim nisam ocekivala da mi kaze ono sto zelim da cujem. Sa njim sam uvek dobijala istinu.
Nasmejao se.
“ Sta da ti kazem, luda? Da treba da prestanes da trosis reci i svoj talenat na nesto sto i sama znas da nije tvoj fah, treba. Citao sam, nisam nestao. Ako nismo zajedno ne znaci da te ne pratim. Presao sam preko tih tekstova par puta i znam sta radis. Prazna si.
Da treba da prestanes da pises o necemu gde nema mene, treba.”
Rekao je potpuno smireno kao da nije shvatio sta je upravo izletelo iz njegovih usta a ja sam zanemela. Pored nas od pocetka ovih trenutaka nije prosao ni pas. Ni dete. Ni auto. Sve je bilo tiho. Svet kao da je znao da se sprema da nas ponovi spoji.
“Kako mislis da…”
“Lepo, Teodora. Oboje znamo istinu. Znamo i da ces ovaj tekst napisati, da ces o ovome pisati iako se mozda nije zapravo ni desilo, ali pisaces, jer si mislila o meni. Na mene. I bice vrh, videces.”
“ Svaka moja rec od kada si otisao, mirisala je na tebe, budalo.
Nisam pisala o tebi direktno, nigde te nisam spomenula, ali kako mozes da kazes da nisam pisala o tebi?
Kako mozes uopste i da mislis u tom pravcu, jos od februara prosle godine samo to i radim..”
“Da, ali pises o mrznji prema meni. Zar nije vreme da prihvatis ono sto stvarno osecas?”
pitao me je to, kao da nikad jedno drugo nismo izdali, kao da nikad nismo ponovo zagrlili nekog drugog i ponovo ljubili nekog ko nismo bili mi. A mozda je i tako bilo. U nasim glavama.
“ Sta mi je ikada dobro donela ljubav prema tebi, Ognjene?”
“Nas.” Odgovorio je.
Opet je zavladala tisina. Ona za koju ne znas da li ti je drago sto postoji ili zelis da je slomis nekom recju. Ali ova tisina nije mogla da bude slomljena.
Uzeo je moju ruku i poljubio ju je.
“Sta jos zelis da ti kazem, Teodora? Nemoj nikad da odustanes od onoga u cemu se pronalazis. I nemoj da budes glupa i da pises o meni. Ja sam prolazan. Prosao sam te. Prosli smo mi to, odrasli smo. Jeste da je iza nas cela jedna godina ali znas.. sve i sama znas kad se pogledamo.”
“ Mora ovako da bude?” pitala sam ga po hiljaditi put od kad sam sigurna da ne postoji nista sto nas vezuje direktno. Sem nasih misli.
“Mora.”
“Izvini na smetnji. Dakle, da ne prestajem?”
“Nikako.”
Ustala sam, pokusala da se okrenem znajuci da cu zaplakati istog trenutka, ali sam osetila njegov stisak ruke.
“Pitaj me jos jednom.” rekao je.
“Sta?”
“ Ono, ono nase. Znas.”
“Da li postoji ljubav?” u mili sekundi sam se setila pitanja. Onog naseg.
“ Dokle god postoji vazduha” odgovorio je.
Nasmejala sam se. Osecala sam osmeh kroz suze, i znala sam koje je finalno pitanje nakon kog vise nikad necemo progovoriti.
“ A nasa ljubav?” ledenice su padale sa krovova, a moje lice se ledilo, zajedno sa gorkim suzama koje sam pokusala da progutam.
“ Ne postoji rok trajanja.” poljubio me je u čelo. A ja sam otišla.
Zauvek..
I sada znate.
Znate zašto i dalje pišem ovo.
Zato što ne postoji rok trajanja.
ultravioletna
Da mi je neko rekao da cu i ove godine novogodisnju poruku da pisem istoj osobi kao i prosle, rekla bih mu da ne udara glavom o zid jer ja nisam takva i ne umem da volim na duze staze. Pogotovo ne umem da budem druga opcija i neko ko voli a nije voljen. Bar sam tako mislila.
Da mi je neko eto rekao, danas ces Teodora da budes slepa na sve sto vam se izdesavalo od kad znate jedno za drugo i pisaces mu puno. O ljubavi. Neces o izdaji i bolu.Ne mora da zna koliko te je bolelo. Pisaces mu o tome kako se nista nije promenilo i kako ti srce jednako snazno kuca za njega kao i prosle godine u ovo vreme. Izmedju ostalog ces mu i reci da sada imas novog decka i nekog ko te ceni, da se cesto smejes…i da si i njemu u sobi videla na zidu nacrtan yinyang. Da si pitala sadasnjeg decka kakvo znacenje ima slika na zidu a on ti je odgovorio da je dobila smisao tek kada je tebe upoznao. Da mi je neko rekao da cu toliko plakati i smejati se u isto vreme, rekla bih mu eto, nosi se u picku materinu, zasto mi zelis zlo?
A zapravo sam ga samoj sebi pozelela.
Jer si ti moje zlo.Nadam se da si cuo Senidinu pesmu, ali reci su iste one koje sam izgovorila tebi kada sam te ostavljala
“Necu bez tebe, avete”
Postoji mnogo uspomena i razloga zbog kojih stvarno ne zelim bez tebe ni ove ni eto sledece godine.
Juce je ponovo otvorena izlozba u kulturnom centru.
Videla sam slike. Nisam otisla.
Zelela sam da me drzis za ruku ispred one nase slike.
Zato i necu otici. Prestala sam ici na njih jos 6og februara. Nisu mi imale svrhe bez tebe.
I znam da pojam ljubav mene u tvom svetu nikada nije obuhvatao.
Nisam zelela da znas, ali patila sam.
Necu to da ti naplatim, jer sta je ljubav bez boli i patnje?
U svakom slucaju, necu da duzim, sreco.
Ostani eto u ovoj 2019, sve ono dobro po cemu sam te znala. Drago mi je sto si ostavio to drustvo. Ne vracaj im se. Drago mi je sto vise ne duvas travu, osmeh ti je veci i delujes mnogo srecnije. Divno mirises, takodje. Secam se rodjendana od pre dve nedelje, dva dana sam mirisila na tebe nakon one noci. Upila sam te potpuno i mislim da bih te po mirisu prepoznala bilo gde da odem. Molim te, upisi fakultet. Ne mogu da gledam kako tracis sve ono sto si, a nesto si mnogo vece od univerzuma i tek treba da spremis ovaj svet na kolicinu zrelosti i ljubavi koju imas da doneses. Nemoj to da izgubis molim te, jos uvek te vidim u uglu sa mislima o Aristotelu i filozofiji. Znam da smatras da su filozofi lazovi, ali bar jedan od njih ne bi bio. Ti.
Zelim da mi jednom sledece godine odrzis jedan cas iz logike. Oduvek sam zamisljala da mi pricas o necemu u cemu si najbolji. Mogu da zamislim kakav bi bio kao predavac.
Zelim ti da nadjes mir, eto. Zelim ti bezgranicnu ljubav, sreco, zlatni moj decace, jinu mog janga. Zelim ti da volis nekog onoliko koliko sam ja onda volela tebe. Sada ne zelim da pricam o tome. A i da pricam, da li bi me slusao?
Ljubav je zabranjena za mene.
I zelim ti da se puno smejes. Eto, ove godine si postao punoletan, sto za tebe nista nije znacilo, ali za mene znaci tvoj odlazak iz ovog grada za par meseci.
Pamti me. Ja sam neko ko je kao povetarac ali s vremena na vreme cu ti sleteti na rame kao ptica i kad se ne nadas bicu onaj pas kog mazis svakog jutra kada izadjes iz zgrade, a kada se nadjes u nevolji bicu duga devetka u tvom rukavu.
Bicu tu, zlato.
Pozovi ako ti nekad zafalim.
I otvori mi vrata sutra. Cekacu ispred zgrade. Sutra nam je poslednja noc koju cemo provesti zajedno. Bar nekad nauci da zaustavis pescani sat. I tako ja nestajem u zoru.
Srecno ti bilo, ljubavi.
ultravioletna
Ja imam jedno pitanje za Boga, ne mora da mi odgovori, nije duzan, ali bih volela da znam.
Zar nije greh, Boze, kaznjavati me toliko da mi ne dajes ljubav jedinog coveka kog volim i kog sam volela od kad sam shvatila sta znaci pojam ljubav.
Boze, nadam se da si negde, tamo u raju odakle i potices, nacuo za “Ne mozes da ne volis nekog koga si gledao kako spava.” Priznajem. Ranije sam te lagala i govorila da ne mogu da volim, da nisam predodredjena za to, a najvise sam mrzela ovaj mit. Volim jer sam gledala kako spava. Gluposti..
No, samo bih ti zbog ovoga, Boze, presudila i rekla da me zauvek ostavis na miru, ili nekom dobrom coveku u amanet, kog necu voleti ili ces mi konacno dozvoliti da osetim ljubav svog zlatnog decaka. Izgledam li ti srecno kad me pogledas odozgo zbog prethodne noci koju si mi priredio, dok si svaki njegov dodir menjao u žaoke, a svaki poljubac koji bih mu dala, bio bi hladan kao led.
Da li sam ti se stvarno cinila srecna u zagrljaju muskarca za kog sam spremna da pucam i primim metak, posmatrajuci ga celu noc kako uci da dise za neku drugu.
Znam, verovatno si mi govorio, dok si me gledao nocas, “Glupaco, trebalo je da shvatis jos prvi put kad je pogledao u daljinu zamisljeno, trebalo je da znas i da osetis da si samo druga opcija i zamena za sve sto on ne moze da ima.”
Trebalo je.
Ali sam izabrala da ga volim.
Kao i svaki bogovetni put kada bih se nasla u njegovom prisustvu.
I eto stvarno imam to pitanje za tebe, vrhovni vladaru nasim svetovima koje uporno razdvajas, ne shvatajuci kakvu imperiju mozes da stvoris samo ako bi nam dozvolio na tren da se volimo onoliko koliko je trebalo da se volimo jos onda kad smo stvarno bili klinci.
Zar nije greh?
Nocas sam ga prvi put gledala dok spava.Osluskivala sam mu puls svaki put kada bih mu bila na grudima i svaki put kad bih ga pomazila po licu, jedan deo njegovog srca bi me obavestio da iz momenta u momenat kuca malo jače nego sekund ranije. Nisam znala zasto, jer nam Bog nije dozvolio da mi budemo mi. Prvi put sam spavala u zagrljaju muskarca, i to ne bilo kakvog. Vec onog kog volim. I pozelela sam da traje vecno. Prvi put sam dozvolila muskarcu da mi se tako priblizi, da me dodirne onako kako moj otac nikad nije, jer me je napustio, da me cuva i da mi podari sve sto sam izgubila kada je i otac nestao.
I da budem iskrena, oče, nocas sam prvi put bila obgrljena obema rukama i nisam se pitala da li je to greska.
Samo sam resila da volim.
Zar je tako tesko dozvoliti mi da makar na tren osetim ljubav kako mi tece kroz krvotok?
Zar je tako tesko dozvoliti mu da me voli?
ultravioletna
